Арена

БОЖИДАР МАЉКОВИЋ, ЧУВЕНИ КОШАРКАШКИ ТРЕНЕР, САДА ПРЕДСЕДНИК ОЛИМПИЈСКОГ КОМИТЕТА СРБИЈЕ
Спорт увек врати што му даш
Четири пута је био на врху Европе, са три клуба, радио у шест земаља. Рођен у Лици, одрастао у Краљеву, тренерски стасавао у Београду, водио је највеће клубове на старом континенту. Као председник Олимпијског комитета Србије, суочио се са великим искушењима кроз која пролази српска нација, па и српски спорт. Обнова је могућа, наравно, али мора почети од темеља. Савезници су нам поштење, стрпљење, велики труд, знање и визионарска смелост

Пише: Дејан Булајић

Трофејни кошаркашки тренер сабрао је драгоцена искуства у својој каријери. Радио је у најјачим европским клубовима, освајао титуле, стварао врхунске играче, да би пре три године преузео функцију председника Олимпијског комитета Србије. Како сам истиче, слутио је да у том послу нема толико стреса као у тренерском, али није могао да наслути изазов који је из колосека избацио готово читав свет, све заједно са спортом, који још увек тражи начин да се врати у нормалу.
– На видело тек излазе последице удара корона вируса на спорт. Широм света такмичења су прекинута, клубови су остали без тимова, стадиони и хале без публике, спонзори су се повукли. Изнад свега надвија се чињеница да су и Олимпијске игре одложене, иако је Јапан био спреман за њих. У олимпијско село у септембру је требало да се уселе станари који су купили станове. Њима ће сада морати да се плати огромна одштета. Планови свих светских савеза и најбољих спортиста су потпуно поремећени и нико од њих не зна када ће се ствари вратити у нормалу. Неизвесност убија спортисте. Када нема планова за скора такмичења, онда ни припреме немају пун ефекат, не можете да радите пуном снагом, па се и повреде лакше догађају. Челници Међународног олимпијског комитета уливају ипак наду тврдњом да ће Игре бити одржане идуће године. Остаје нам да се надамо да ће тако бити.

Како вам изгледа могући повратак у редовне спортске токове?
Уколико свет пронађе начин да се избори са заразом, ствари ће се полако вратити у нормалан режим. То је сасвим извесно, као што је извесно да ће богати после свега овога бити још богатији, док ће сиромашни бити још сиромашнији. Неки клубови стасали су у својеврсне империје и они ће поново бити магнет за новац, поново ће плаћати скупе уговоре, па чак ни овако тешка ситуација неће омести њихове дугорочне планове. То што већ годинама називамо поремећеним финансијским фер-плејом ни корона вирус неће обуздати. То може само строг међународни закон. Зато ће проблеми бити све већи међу малима и сиромашнима. Нас и наше лиге чекају још тежи тренуци. Ионако смо имали проблема са ватерполом, женском кошарком и многим другим такмичењима. Бојим се да ће услови за многе спортове сада бити још тежи. Али како год да буде, немамо право на дефетизам.

ЗАБРИЊАВАЈУЋА БУДУЋНОСТ

Хоће ли нас актуелна ситуација натерати да се озбиљно загледамо у проблеме који већ дуго постоје у нашем спорту?
Проблеми су бројни и дуго већ трају. Да кренемо од оног базичног, о ком мало ко говори, а то је чињеница да физичко васпитање у нашим школама готово да више не постоји. Ми смо то потпуно деградирали, заједно са наставницима и професорима те струке. Моја генерација и многе после ње су највише научиле управо од њих – од животних тема, преко љубави према спорту, до здравог начина одрастања. А како је данас? Само 12 одсто дечака и девојчица у Србији се бави спортом, од тога само четири одсто под надзором тренера. Ми морамо што пре да мењамо закон о спорту који није добар, одавно је превазиђен и врви од нелогичности. Не треба се устезати да признамо да будућност нашег спорта није сјајна и велики је посао пред нама. Чак и у спортовима у којима смо по традицији фаворити. У разговорима са њиховим тренерима, играчима и људима из савеза, дошли смо до закључака који не уливају оптимизам. Многе детаље треба на време препознати. Неки наши шампиони, у које се уздамо, на заласку су каријере, многе девојке желе да створе породице и да полако изађу из спорта. Са друге стране многе земље нашим талентованим јуниорима отворено нуде своје пасоше и уносне уговоре, што намеће нове изазове. Зато морамо извршити потпуну реконструкцију и усмерити се пре свега ка оним спортовима у којима верујемо да можемо имати врхунске резултате. На срећу имамо разумевање и подршку државних органа, што нам много значи и верујем да ће нам олакшати израду планова од којих ће зависити будућност српског спорта.

Како гледате на стручни рад у нашем спорту, јер и све већи број тренера одлази преко границе?
То је проблем за који је тешко пронаћи решење, јер новац који се нуди за врхунске стручњаке је такав да ми томе не можемо да парирамо. Неки наши истакнути тренери још увек нису отишли само због снажног патриотског осећаја, али је питање докле ће и то трајати, јер проток стручњака је данас потпуно отворен. Уосталом, и ми смо довели странце за селекторе у наш рукомет, бокс, веслање. Трудимо се да не заостанемо на пољу струке. Међутим, битно је радити плански на стварању нових младих тренера, баш као што то радимо и са спортистима.

ПОШТЕЊЕ ПРЕ СВЕГА

Минулих месеци страх је био преовлађујуће осећање међу људима. Како се са страхом суочавају спортисти којима је својствена смелост и одлучност?
Немојте мислити да су спортисти поштеђени страха. Чак напротив. Можда само умемо да се носимо са њим и не дозволимо да дође до изражаја када је најбитније. У многим својим тимовима осећао сам страх уочи битних утакмица. Једноставно, не можете без тога уколико имало размишљате о могућим исходима. Добро је то што сам тај осећај умео да претворим у снажно погонско гориво, које ми је давало додатни мотив. Исти је случај са играчима. Догађало ми се да ме зову по поноћи, под силним стресом, да би развејали немире уочи утакмица. Неки од њих, попут Савића или Стојаковића, умели су у два сата ујутру да дођу у дворану да би шутирали на кош и тако бар мало обуздали велику напетост. Страх, ако га савладате, уме да вас учини великим, а ако му се покорите, неће пропустити да вас уништи. Тако је и сада било са короном, која је претила и још прети читавом свету.

Шта још доживљавате као нарочите људске врлине?
Пре свега поштење! И своју децу васпитао сам да буду поштени људи и да тиме крче своје животне стазе. Без тога не можете урадити много у животу, а свакако не на једној тако захтевној сцени каква је спортска. И током тренерске каријере на тај начин сам састављао своје тимове. Често сам одустајао од квалитетних играча, уколико бих сазнао за неки лош детаљ из његовог живота. У такве играче не можете имати поверење, само је питање тренутка када ће вас изневерити и поколебати читаву екипу коју сте склапали као јак колектив. Боље је имати мање квалитетног играча при себи, али поштеног, честитог, за кога знате да ће сигурно дати све од себе. Бити поштен је израз људске снаге и не можете у томе бити селективни, јер ако сте поштени према себи, бићете поштени и према својој породици, а преко њих и према својој земљи, пријатељима, сарадницима, обавезама.

Спортиста је савремени Спартанац. Чини ли вам се да младе генерације баш и нису спремне за такве улоге?
Нажалост, то је сасвим извесно. Поново се можемо вратити на број деце која се баве спортом у Србији, а још је тежи податак да 70 одсто српске деце има деформитет кичме, пре свега кифозу. Због чега? Пре свега, због веома ограничених физичких активности и чињенице да се спортом не баве чак ни рекреативно. Нас су пензионери у Новом Београду терали са кошаркашких терена ноћу у два сата, у пиџамама и са пиштољима из Другог рата, да би могли да спавају. Данас су ти терени углавном празни, напуштени. Где су данашња деца? Многи ће ми рећи да су поред компјутера или мобилног телефона и то је вероватно тачно. Нисам ја против тековина савременог света, нарочито не техничких. Али, када видимо да су деца опијена видео игрицама и друштвеним мрежама у толикој мери да то угрожава њихово психо-физичко здравље, онда морамо да будемо веома одлучни. Треба озбиљно размислити о томе да се посебним уредбама ограничи деци могућност коришћења компјутера и мобилних телефона! Али, ни то не можемо урадити без помоћи школе, а онда се враћамо на проблем о којем смо већ говорили – колико само стручњака обучених за физичко васпитање деце проводи дане без посла, док нам се нове генерације савијају под теретом криве кичме и осталих раних обољења. Када се томе дода све већи број младих људи који одлазе из земље, онда заиста мало тога остаје као користан материјал за врхунски спорт.

ДАМАРИ СТАРИХ СТРАСТИ

Да ли је спорт испунио оно што вас је некада њему привукло?
Спорт вам увек врати оно што у њега уложите. То заправо није само спортска, већ општеживотна поука, коју спорт учини потпуно сликовитом. Поново се враћам на поштење. Ако сте свој посао радили поштено, ако сте дали све од себе и при том имали коректан однос према сарадницима, играчима, ако сте им показали да вам могу веровати, то је све што је требало учинити на путу ка жељеном резултату. Наравно, не значи да сте тиме осигурали тријумф, јер у спорту, нарочито екипном, никада не зависите само од себе. Понекад се догоди да у последњој секунди изгубите све што сте читаве сезоне стварали. Али чак и то ће вам се вратити, на неком другом месту, у некој другој животној прилици. Људи који знају како се мукотрпно и пажљиво ствара добар резултат, знају да ништа није узалудно. Чак и када се све заврши неуспешно, ако сте поштено радили, нећете имати разлога да сами себе оптужите. Неће вас корити сопствена савест, а она вам увек покаже јасно шта сте и како радили.

Осећате ли понекад носталгију за тереном?
Још увек је јак тренерски рефлекс у мени. Понекад ујутру, када се будим, помислим да би требало што пре устати, попити кафу и кренути на тренинг, а онда се сетим да сам сада у сасвим другачијим обавезама. Посао који радим, као и тренерски занат, узима читаво моје биће. Окружен сам групом младих и амбициозних људи, за које нема препреке у послу и који ми битно олакшавају. Осим тога, посао у Олимпијском комитету није тако стресан као тренерски. Нарочито данас, када се утакмице играју готово сваког трећег дана и када немате могућност да довољно одморите и припремите тим, а амбиције су и даље велике. То све више личи на НБА, што није у складу са класичним европским поимањем кошарке, па и саме струке. Носталгију задовољавам, поред осталог, честим гледањем утакмица. Тада се увек одлучим за тим за који ћу навијати и онда замишљам себе у улози тренера, како бих ја водио тим, шта бих радио. Тако осетим дамаре својих старих страсти.

***

Биографија
Божидар Маљковић радио је у бројним европским клубовима. Највеће успехе – титуле шампиона Европе – остварио је са „Југопластиком” (два пута), „Лиможом” и „Панатинаикосом”.  Рођен је 1952. у Оточцу, у Лици, али је одрастао у Краљеву, где је и почео да игра кошарку. Играчке амбиције убрзо је заменио тренерским, па је већ у деветнаестој години постао тренер београдског „Ушћа”. Упоредо са тренерским послом завршио је правни факултет, али га то није одвојило од кошарке. После искустава у „Радничком” и „Звезди”, заблистао је на клупи „Југопластике”, да би потом тренирао „Барселону”, „Лимож”, „Панатинаикос”, „Уникаху”, „Реал”, „Таукерамику”, „Локомотиву” и „Цедевиту”. Три године био је селектор репрезентације Словеније. Од 2017. је председник Олимпијског комитета Србије.